Ro­man Alek­se­ja Sla­pov­skog ,,Fe­nik­sov sin­drom” ob­ja­vljen je ne­dav­no u iz­da­nju ,,Ar­hi­pe­la­ga” u pre­vo­du No­vi­ce Ja­nju­še­vi­ća. Fe­nik­sov sin­drom je naj­bo­lji raz­log zbog ko­ga kri­ti­ka Alek­se­ja Sla­pov­skog, jed­nog od naj­zna­čaj­ni­jih ru­skih pi­sa­ca post­so­vjet­skog pe­ri­o­da, sma­tra no­vim Har­msom ru­ske knji­žev­no­sti. Fe­nik­sov sin­drom je uz­bu­dlji­va i kri­tič­ki iz­o­štre­na po­vi­jest o ru­skoj tran­zi­ci­ji. U ovoj sna­žnoj pri­či uka­zu­ju se ne­nad­ma­šni lju­bav­ni za­ple­ti i ras­ko­šna sli­ka dru­štva od vr­ha do dna, od obič­nih lju­di do oli­gar­ha, od bi­je­de do bi­je­sa. Glav­ni ju­nak, po­sli­je po­ža­ra ko­ji je ne­na­mjer­no iza­zvao, u kon­tak­tu s va­trom gu­bi pam­će­nje, po­sta­ju­ći sva­ki put ne­ko dru­gi, i vi­še ne mo­že da se sje­ti ko je, za­pra­vo, on. Ot­kri­va­ju­ći iden­ti­tet i pro­šlost Go­še-Ge­or­gi­ja-Vik­to­ra, Sla­pov­ski upe­ča­tlji­vo sli­ka ži­vot ži­te­lja ma­log gra­da u bli­zi­ni Mo­skve, ali i ukup­nu ru­sku stvar­nost u pro­te­klih 25 go­di­na.
Sla­pov­ski du­ho­vi­to i za­ni­mlji­vo, pro­vo­ka­tiv­no i ot­kri­va­ju­će pri­po­vi­je­da o is­ku­še­nji­ma stvar­no­sti.
– Ro­man Fe­nik­sov sin­drom na­pi­sao sam u jed­nom da­hu, kao da ni­sam ja pri­čao tu pri­ču, ne­go ka­da da je me­ni nju ne­ko ka­zi­vao. Ni­ma­lo me ni­je pla­ši­lo to što si­že sa gu­bit­kom pam­će­nja ni­je nov, baš na­pro­tiv. Što je sta­ri­ji si­že, to je za­ni­mlji­vi­je re­ći ne­što no­vo. Ve­ći je iza­zov. Da­nas bih ro­man mo­žda na­pi­sao i ne­što dru­ga­či­je. Ali to se od­no­si na sve mo­je knji­ge. Bi­lo je mno­go re­ak­ci­ja. Šta da se ra­di, do­bro je dok lju­di ni­su rav­no­du­šni na knji­ge ko­je či­ta­ju – ka­že Alek­sej Sla­pov­ski po­vo­dom srp­skog iz­da­nja svog ro­ma­na ,,Fe­nik­sov sin­drom”.
Pri­ča o ju­na­ku ko­ji gu­bi svi­jest o se­bi i pam­će­nje po­sli­je sva­kog dra­stič­nog do­ga­đa­ja s va­trom je­ste, u stva­ri, me­ta­fo­ra o dru­štvi­ma u tran­zi­ci­ji ko­ji lu­ta­ju u ne­iz­vje­snom i neo­me­đe­nom dru­štve­nom pro­ce­su po­la­ze­ći od vri­jed­no­sti ko­je su sru­še­ne i od­ba­če­ne i bez sna­ge da ob­li­ku­ju no­ve vri­jed­no­sti.
Go­vo­re­ći o is­ku­stvu tran­zi­ci­je u svom ro­ma­nu, Sla­pov­ski na­gla­ša­va:
– Ma­da je ži­vot je­dan, ipak se po­ne­kad po­ka­že ka­ko ih ima ono­li­ko ko­li­ko ima so­ci­jal­nih epo­ha mi pro­ži­vlja­va­mo. I ja sam imam osje­ća­nje da ži­vim već svoj dru­gi ži­vot, pa mo­žda čak i tre­ći. Po ro­ma­nu Fe­nik­sov sin­drom u Ru­si­ji su sni­mlje­ni film i gle­da­na te­le­vi­zij­ska se­ri­ja.Pri­je ne­ko­li­ko go­di­na ,,Ar­hi­pe­lag” je ob­ja­vio i ro­man Alek­se­ja Sla­pov­skog ,,Pr­vi dru­gi do­la­zak” u edi­ci­ji ,,100 slo­ven­skih ro­ma­na”, još jed­nu uz­bu­dlji­vu po­vi­jest o sa­vre­me­noj Ru­si­ji ra­za­pe­toj iz­me­đu dru­štve­nih pro­mje­na i ak­tu­el­nih iza­zo­va.
A.Ć.